СВЕТОГОРСКИ МОНАХ (о коме се мало зна)

Поводом 40 година од престављења проигумана
Михаила Матића

Отац Михаило Матић је рођен 1901. године у селу Шарбане код Уба, од побожних родитеља оца Марка и мајке Персе. На крштењу му дадоше име Миливој. Основну школу је завршио у Шарбанама и био међу најбољим ђацима. Био је запажен по својој скромности али и по духовној и телесној лепоти, која га је красила а која се није могла сакрити. Кажу да је још као ђак у основној школи показивао велике таленте и знање. Увек је за прославу Светог Саве са учитељем и свештеником окретао славски колач као најбољи ученик. Једне прилике, док је учитељ старијим ђацима предавао математику, првацима је задао да нешто цртају, међу којима је био и он. Када је учитељ упитао ко жели да понови то што је испредавао, сви су ћутали, само је млади првак Миливој дигао руку. Учитељ је мислио да жели да изађе напоље па му је показао руком према вратима. Првачић је стидно рекао да не жели напоље, већ, ако допушта, он би да понови оно што је испредавао, нашта се учитељ веома зачудио. Као младић недељом и празницима је редовно одлазио у цркву у Радљево, где се наслађивао пратећи Свету Литургију и слушајући проповеди и беседе са црквених двери. Често се повлачио у своју собу, где је највеће задовољство налазио у читању побожних књига. Најчешће је читао Свето писмо, житије Светих, о лози Немањића и о младом принцу који се замонаши у Светој Гори. Постакнут примером младога принца Растка и он зажеле да крене тим путем. Донео је чврсту одлуку, да на овај свет заборави и потражи други свет, свет самоодрицања и подвига којим је ишао Свети Сава.Тако у двадесет петој години свога живота откри родитељима своју превелику жељу. Видевши отац Марко да је његова жеља искрена и неопозива, рече сину, да хоће прво да сам оде у Хиландар и види како монаси тамо живе, па ће одлучити после тога дали ће му дати благослов. Како рече тако и уради. Извади пасош и визу и упути се право у Хиландар. Какве је утиске са путовања донео можете и сами закључити, јер је при сусрету са сином овако изјавио: "Ако желиш да спасеш душу, Хиландар је једино и најбоље место где то можеш остварити. Ја те оберучке благосиљам." После тога млади Миливој се опрости од родитеља 1926. године те оде у манастир Хиландар па се замонаши. На монашењу доби име Михаило. Касније је отишао у испосницу Светога Саве, где је провео 12 година. Тамо прима велику схимну и добија ново име Сава. Пошто се у испосници разболео бива враћен у Хиландар, а касније га изабраше за Проигумана и старешину манастира Хиландара. Неки га памте као Проигуман Михаило Ваљевац, мада се о њему мало зна, јер је по природи био скроман и није желео овоземаљску славу и популарност. И ако је није желео, следи истинита прича о његовој популарности и угледу међу самим Грцима који су га веома волели и уважавали. Једне прилике су наши радници из Србије изводили радове у манастиру Хиландару. И када су им визе истекле одлази неколико монаха у Грчку амбасаду да траже продужетак виза за мајсторе. Грци неће ни да чују већ упорно одбијају. Долазе назад код оца Михаила и кажу му како ствари стоје, па га наговараху да он оде и покуша. "Па ако се мора", каже старац и упути се у амбасаду. Како су га угледали Грци, још им није ни поменуо ради чега је дошао код њих, а они питају "Оче Михаило јел довољно да им продужимо по два месеца?" "Наравно да јесте", одговара старац. А затим причу окрећу на шалу, пошто је веома волео да се шали и многи га као таквог памте. Међутим, за време богослужења у цркви кажу да се само појање монаха могло чути и евентуално мува кад пролети.
Толико је био строг, али не само према другима, већ првенствено према себи. Још је познат био као велики молитвеник и духовник чак и међу морнарима. На мору су честе буре које изазивају огромне таласе. Једне се прилике догодило да је била бура на мору и да су таласи запљускивали непрестано воду у бродић у коме се превозила роба и људи. Крмарош је био у паници што су сви присутни приметили, а једва су успевали да кофама изливају воду. Отац је Михаило седео у једном углу затворених очију и чинило се да спава. Међутим, он је тад у молитви био. Многи су тад помислили, па и сам крмарош, да се жив кући неће вратити. Онако сав усплахирен и уплашен у једном моменту је погледао према монаху сагнуте главе. Када га је препознао одједном се променула боја на његовом лицу, а затим је узвикнуо:"Папа Михаило, Папа Михаило, не бојте се ништа нам се лоше неће догодити." И заиста све је прошло у најбољем реду. У то време је мање људи из Србије ишло у Хиландар, а и визе су се тешко могле добити. Монаси нису били опседнути великим бројем гостију, као што су данас, и могли су имати далеко више времена за молитву и подвизавање. Комуникација манастира са Српском Патријаршијом је такође била слабија него данас. А сада монаси из Хиландара често долазе у Србију. Оцу Михаилу су долазили у посету синовци, теолог Миодраг Матић, Живко и Марко. 1954. године, му долазе у посету браћа Милорад и Александар. Он никада није од монашења долазио у Србију из разлога што се одрекао света и што је такав завет дао. Само је излазио по потреби самог манастира. Када су га питали да ли би желео да дође у Србију и види мајку и сестре одговорио је, да ће доћи само ако се укаже прека потреба да дође у Патријаршију. Пошто такве потребе није било, већ су обавезе завршавали други монаси, никада се то није ни догодило. Није дуго остао као Проигуман и старешина манастира јер га је смрт убрзо стигла. На три дана пред смрт се разболео. Позвао је сву браћу монахе да се са њима опрости, а онда на први дан Божића, за време док се на Светој Литургији читало Свето Јеванђеље, испустио је своју душу и у вечност се преселио. Тог Божића 1967. године, изостала је честитка коју је редовно слао својој фамилији у Шарбане код Уба. Уместо честитке после неколико дана стигла је депеша од оца Никанора Савића, који га је заменио на месту старешине манастира, да се отац Михаило преселио у вечност. Тада су мук и тишина завладали у срцима нашим, али су се неко блаженство и радост наизменично смењивали поред туге у душама нашим. Тад нисмо ни свесни били кога смо имали и шта смо изгубили. Свесни да можда нисмо достојни да се његовим потомцима назовемо, ипак смо наставили породичну традицију. Тако су браћа Милорад и Александар провели остатак свога живота као велики богомољци, живећи живот на монашки начин и ако то нису били. Синовац Миодраг је био свештеник седам година у Суботишту код Пећинаца али је након годину дана по престављењу оца Михаила трагично изгубио живот са својом попадијом у саобраћајној несрећи. Традицију свештенства је наставио унук Томислав Матић који је једно време службовао у Новацима, а сада је свештеник у Лајковцу. Сестра свештеника Томислава, то јест унука Проигумана Михаила је удата за свештеника Драгана Алимпијевића пароха на Убу, а њихов син Растко је по завршеној Богословији уписао теолошки факултет у Београду. Случајно или не, унук оца Михаила, Верољуб је ожењен унуком оца Мојсија Жарковића, садашњег старешине манастира Хиландара. Ако Бог да биће још свештеника и монаха у фамилији Матић и Алимпијевић код Уб.

У Лајковцу
о7.о1.2оо7.год.

БиљанаМатић, студент
пра-унука оца Михаила